Nije došla na poslovni sastanak, nije je pustio muž

Trenutak u kome sam postala feministkinja bio je onaj u kome sam čula rečenicu „tebi će muž da dozvoli…“

Moguće da je ovo vrlo loš početak kolumne na portalu koji većinom prate muškarci, ali ovo nije ćilim tekst blaćenja njih. Ovo je moj mali doprinos borbi da svaka osoba informisano pravi sopstvene izbore.

Još niste kliknuli X i pohitali da saznate šta to uzbudljivo vam donosi sledeći prozor na vašem uređaju?

Hvala što ste ovde. Vredeće.

Imala sam 12-13 godina i fakultetski obrazovan rođak glavom zaglavljen u maloj sredini pitao me je „šta ću da budem kad porastem?“. Kao iz topa odgovorila sam – sportski novinar. „Ma jeeeste, tebi će muž da dozvoli da ideš od stadiona do stadiona„, osetila sam malu podrugljivost u njegovom glasu.

„Ako je tako – ja neću ni da se udajem“ – lupila sam obema rukama o sto za kojim smo sedeli, ustala i demonstrativno napustila prostoriju.

Godinama posle nisam želela ni da progovorim sa njim. Jeeedva sam prešla preko toga uz mnogo izvinjavanja i objašnjenja da „nije baš tako mislio„.

Dobro se sećam mog preovlađujućeg osećanja u tom trenutku. Neverica. Meni niko pre nije rekao da ja ne mogu da budem sportski novinar, iako sam o tome već uveliko pričala godinama unazad. Tačnije, nikada mi nije rekao da ja nešto ne mogu samo zato što sam žensko ili zato što će to narušiti moj partnerski odnos. Nisam verovala šta mi govori. Srećom, nisam ni poverovala.

Zbog onih žena koje su u nekom trenutku, nažalost, poverovale – ja sam feministkinja. Zbog onih koje su sa svih strana dobijale poruku da su niža bića, da treba da se povinuju, da treba da ugađaju svima drugima osim sebi, da neko drugi zna šta je bolje za njih…

I danas vam neću propovedati o onim salonskim interpretacijama feminizma, niti pokušati da vas zastrašim statistikama i naučnim dokazima. Pričaću vam kakva je situacija na terenu. Tamo gde bi Manolo Blanik ostao zaglavljen, a za električne cigarete nema dopune.

Poslednjih 7-8 godina sam kroz različite projekte podsticanja preduzetništva imala priliku da radim sa ženama koje žive na selu ili u manjem mestu. Izdvojila sam za vas kolaž stvarnih životnih priča i to onih laganijih naspram toga šta su moje uši čule i oči svedočile. Ali, verujem da će i nakon čitanja ovih vaše razumno biće postaviti pitanje: „Gde ja to živim?!“ I, da, ne dešava se ovo samo ženama sa sela ili iz manjih mesta, ali je prisutnije.

Nemam mobilni telefon, ja sam poštena žena

Tek što je završila osnovnu školu iz krševa Crne Gore dovedena je početkom milenijuma u seoce na jugoistoku Srbije. Udala se. Ispravnije rečeno: udali su je. Kada smo u njenom mestu organizovali besplatne obuke, predstavljali smo ih kao podršku porodici, dopunu kućnog budžeta, jer se od starta govorkalo „ove kvare žene“. Dakle, ni slučajno nismo smeli da izgovaramo „podsticaj ženskog preduzetništva“, to bi bila jeres par ekselans.

I vreme okupljanja pažljivo je planirano, tako da bude između njihovih obaveza na njivi i namirivanja stoke. A na okupljanje se dolazilo uvek skupa, jer ako žena predveče negde ide sama – biće sumnjiva. Žena s početka priče dolazila je retko i bila povučena. Uglavnom je posmatrala sa strane.

Jednog dana nije došla na okupljanje, iako smo je očekivali.

Mlada Beograđanka, koja se sa suprugom rođenim u inostranstvu preselila na njegovu dedovinu da gaje maline i peku rakiju, reče nam da su je tog dana sreli na šetalištu prvog većeg naseljenog mesta blizu njih. Razdvojila se od muža i sada ne može da ga nađe. Pitaju je da li joj je prazna baterija na telefonu, na šta im ona odgovara:

„Nemam ja mobilni. Ja sam poštena žena.“

Vodate ih po nekim večerama na koske i da se zamlaćuju da pevaju

Nakon besplatne dvomesečne obuke podrške preduzetnicama, koju sam radila u okviru programa jednog velikog brenda, okupili smo učesnice u Beogradu i potrudili se da im priredimo vikend u kome će svedočiti i doživeti nečem za nijansu drugačijem nego što imaju svakodnevno priliku da iskuse u svojim malim mestima.

Pažljivo smo planirali svaki korak, tako da se niko od njih ne oseća inferiorno ili izopšteno. Bio im je plaćen hotelski smeštaj u strogom centru grada i večera u finom restoranu, a još su i vredne poklone dobile. Na samom okupljanju je trebalo da prezentuju kako će u svoj rad implementirati znanje stečeno tokom edukacije, a ono što smo do pred same prezentacije sačuvali kao iznenađenje je da će na osnovu toga nekoliko njih dobiti manje podsticajne grantove. Iako u poznatom i podržavajućem krugu žena, većina njih je tada prvi put prezentovala javno, pa čak i napravila PPT prezentaciju. Da opustimo atmosferu nakon toga, organizovali smo im opuštajuće zajedničko pevanje, pažljivo birajući repertoar da bude po meri svih.

Žena koju je suprug prijavio na program, čitava komunikacija se odvijala putem njegovog mejla, poslednja je potvrdila dolazak na okupljanje – jer je i to suprug trebalo da uradi. Iako se trudila da aktivno učestvuje u edukaciji, bilo je evidentno da taj deo posla obavlja suprug, a na samoj prezentaciji jednostavno nije odgovorila na temu.

Sve ovo sam vam naširoko ispričala kao uvod u poduži mejl koji nam je nekoliko dana nakon finalnog događaja stigao, pogađate – od njenog supruga. Jer ona je umetnica sa varjačom, a on bandoglavi muškarac – da citiram. Odmah u prvoj rečenici naglašava kako nije bitno što nije dobila finansijski podsticaj, ali da nam on objasni… Šta smo mi tamo zamlaćivali žene, vodali ih po hotelima i restoranima? I kakvo je to pevanje? I kakve su to kosti, pa njima se hrane psi? (Uzgred, za večeru je bio poslužen i grilovani biftek na koštanoj srži sa sosom od crvenog vina) Ali, nije bitno što nisu dobili i novčanu nagradu, ponavlja on na kraju.

Nije došla, nije je pustio muž

Nas 15-20 žena iz svih delova Srbije okupilo se na četiri dana u Beogradu (onima koji su iz unustrašnjosti plaćeni su svi troškovi) sa mnooogo entuzijazma da osmisli novi program kontinuirane mentorske podrške ženama sa sela. Svima nam je glavna zvezda (vodilja) bila odvažna žena koja je u vrlo konzervativnoj sredini praktično sama razvila biznis, nastavak porodične tradicije. Po muškoj strani, naravno. Skoro 20 godina je u tom “muškom” poslu i mnogih negodovanja (čak i od rođene majke) i osporavanja se naslušala. Iako sama sve radi to se tretira kao – porodični biznis. Niti se išta vodi na nju, niti ima svoj novac, već sve ide u zajednički kućni budžet. U prevodu: u zavisnoj je situaciji.

Imejl je, takođe, zajednički. Zato se nije ni uključivala u zajedničku prepisku pre okupljanja. A kada smo se začudile što nije došla, iako je potvrdila, jedna od njenih drugarica nam je tiho rekla: “Nije je pustio muž”.

Šta je suština?

Ima različitih inicijativa za podršku preduzetnica. Neke su smislene i svrsishodne, neke su kao da ih je Blejk Majkoski osmislio, a neke su tu da ispune formu i agendu, bez preteranog efekta. Želim da verujem da sve one imaju od početka do kraja dobru nameru, da sve mnogo više pomažu, nego odmažu.

Opraših tastaturu kucajući pažljivo svaku reč ove kolumne da bih vam skrenula pažnju na sledeće:

Nije pitanje da li je oslovljavaju sa zemljoradnik ili zemljoradnica, sve dok je zovu njenim vlastitim imenom, a ne nekim pogrdnim.
Nije pitanje da li je žena 16-20% plaćena manje nego muškarac za isti posao, sve dok ima bilo kakav novac kojim samostalno raspolaže.
A mogla si i da napišeš samo te dve rečenice, pa da idemo na sledeći tekst – pomislićete. Mogla sam, ali bi nedostajao kontekst, a on je u prethodnih 6.800 karaktera. Bitan je kontekst.

Da me ne shvatite pogrešno, srčani sam zagovornik da žene i muškarci treba da budu jednako plaćeni za isti posao i da – preferiram zemljoradnica, preduzetnica… ALI, ali, ali… to je samo vrh ledenog brega. Hajde da našu energiju usmerimo na ono što je ispod i što je suštinsko. Ima tu još dosta posla, ko hoće da radi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *